PRELAZZI: Big Ben

Ne znaju mnogi od čitalaca kako je to bilo odrastati devedesetih. Ma ne zbog ratova i bede, pustite sad to, nego – dosada.

Leta su bila preduga, gotovo da si mogao da čuješ sekunde kako prolaze, na televiziji pet i po kanala na kojima ni tad nije bilo ništa, novine su prekjučerašnje i u njima nema tračeva, kompjuteri ne postoje, Sega i Soni se iznajmljuju a para nema, telefoni su fiksni i služe da se okrene železnička stanica ili baba na selu, ako već nisi imao tu nesreću da su te poslali kod nje.

Jednog takvog leta sam, eto, samo zbog dosade i zahvaljujući nekakvom satelitskom sportskom programu, naučio pravila kriketa i nekoliko igrača Zapadnoindijske Kompanije ili kako su se već zvali...

Nije ovo o kriketu, budiboksnama, nego o tome da kad si klinac, sve može, gledaš svaki sport koji je ponuđen, provedeš od jutra do mraka uz dvoranska takmičenja u atletici, plivačke mitinge, biciklističku trku oko Beneluksa, znaš sve skijaše i sve skakače i mnogo su ti važne kvalifikacije u rukometu.

A kad si mator, kad odrasteš pa te stigne život, pa i prijatelje prorediš i pažljivo biraš, a kamoli strasti i hobije, sigurno nema mesta za neki novi sport? Zapravo smanjuješ, nehotice ili voljno, i ove koje pratiš, ostanu ti fudbal i košarka i još neki ako si ga trenirao, ali i to samo kad igra reprezentacija.

Da mi je neko tada, već sam zagazio u treću deceniju života, meni koji sam se onih dugih leta pravio da je čak i kriket zanimljiv, rekao da ću početi da cenim još jedan potpuno novi sport, pa još otići toliko daleko da ću skoro pa navijati za neki tim i nervirati se što im ne ide... ?

A još ako je taj sport američki fudbal?

O njemu je dotad bilo sasvim dovoljno ono što smo znali iz holivudskih filmova. Kvoterbek je glavni baja, još od srednje škole kada je imao fazoniranu plavu kosu i ortake što su se tukli umesto njega, onaj što hvata loptu zapravo uradi veliku stvar ali i dalje svi čestitaju onom što je bacio (u filmovima je on gotovo bez izuzetka bele boje kože), Superboul im je baš važan, Dženet Džekson je pokazala dojku čitavoj planeti, reklame su bile lu-di-lo, i šta ćeš više.

A onda je došla sezona 2004, neka duga noć u stanu u kojem nas je spavalo previše, i prvi od mnogih televizijskih prenosa koje smo gledali. Isprva s podozrenjem i ironično, kao, hajde samo da vidimo o čemu se radi, a onda bismo se zagledali i shvatali da je skoro jutro, a da još buljimo u taj mali televizor.

Fudbal – u ovom tekstu i samo u ovom tekstu, odnosiće se na “onaj njihov” fudbal – nam nije odmah postao drag, ali je bilo lako uvideti zašto je toliko popularan.

Bio je “američki” u svakom smislu, od roštiljanja na haubi džipa do kačketa i izvođenja kerefeki na tribinama; uz to napravljen tako da ne bude gotovo kad svi misle da je gotovo, sa svojim preokretima, sa “hejl merijima”, idealan za televizijske prenose, a opet muški, igrao se i po kiši i snegu, i bilo je lepo videti da Ameri toliko vole neki sport da na minus petnaest u Čikagu stoje i deru se, i zvižde...

No da je to bila neka druga sezona, neki drugi igrači, danas bih o NFL-u znao taman koliko znam o kriketu – pravila, kao kroz maglu, i ništa više od toga.

Ali se dogodio on. Kasnije će ga prozvati Big Ben, tada je bio samo ruki dugačkog prezimena, sa već gotovom filmskom pričom, potomak švajcarskih doseljenika u Ohajo koji je u srednjoj školi igrao hvatača, jer niko u njemu nije video budućeg kvoterbeka.

Rotlisberger je bio bitan, mada ne i jedini razlog što ću deceniju i po kasnije provoditi vreme čitajući tekstove o njemu i, evo, pišući jedan.

Nije to ništa nelogično, da zavoliš neki klub (Ameri bi rekli “organizaciju” ili “franšizu” i stomak bi nam se svaki put pomalo okrenuo) pa i sport, zbog nekog igrača.

Biću opet ličan: moji su sestrići su, recimo, počeli do plača i histerije da se lože na fudbal tek kada se jedan vezao za Grizmana (i, sledstveno, za Atletiko Madrid), a drugi za Mesija (i Barselonu, naravno). Moje je, naravno, bilo da se postaram da zavole onaj domaći tim, kao što je mene moj ujak, u čemu sam uspeo čak i bez podmićivanja dresovima, a za “stranjske” sam ih pustio, pa ne treba svako da se zakopa kao što sam se ja u njihovom uzrastu zakopao?

Ben Rotlisberger je bio jedan par rukava, ubacili su ga zbog povrede i počeo je da baca kao nenormalan, sve do finala konferencije te sezone, u toj amerikanizovanoj bajci (a nije li svaka?); drugi je bio taj što je bilo lako tada skinuti nevinost sa onima koji su najbolji.

Znam da ima ljudi, i to ih ima ihaj-haj, koji cene Nju Ingland, ali i da pređemo preko nadimka koji je, baš onako, je li, razumemo se; bio je to, makar tih godina, a onda i ovih godina, ekvivalent navijanju za Real Madrid, Šumahera ili Majkla Džordana. Mnogo je jednostavno ceniti aktuelne šampione, je li...

Druga opcija morali su biti Rejdersi, zbog Komptona i hip-hopa i onih losanđeleskih godina, ali su i oni bili dovoljno popularni da im nije trebala podrška jednog totalnog rukija u ovom sportu.

Pitsburg je imao Rotlisbergera, ali je imao i auru poštenog, radničkog grada, pa zar nisu baš tamo, u Ohajo i Ilinoj i Pensilvaniju, odlazili i Srbi još pre Velikog rata, da izgaraju u fabrikama i drugim čeličanama? Te 2004. će Tom Brejdi biti bolji od Donovana Mekneba i verovatno će Patriote dobiti još pristalica po Balkanu, ali 2005. će biti Benova jesen i pozna zima.

Taj “XL Superboul” 2006. bi se dao zapamtiti i samo po muzici – Stivi Vonder je dao šlagvort, Areta Frenklin je pevala himnu, Stonsi su svirali “Satisfaction” u poluvremenu a Mik Džeger je engleski zajedljivo procedio da je ta pesma starija od tog vašeg Superboula – ali je najvažniji bio po mladom Rotlisbergeru, iako će titula MVP-ja pripasti Hajnsu Vordu. Stilersi su stigli do titule, Ben je postao Big i vezao me za taj sport, protivno mojim željama i životnim obavezama.

A evo, skoro petnaest godina, još jednu titulu i još jedno izgubljeno finale, mnogo utakmica nedeljom, poneke četvrtkom i ponedeljkom, prilično kasnije, dakle, izgleda da je vreme da se računi svode, i da se polako opraštam od čoveka zbog kojeg sam poželeo da gledam taj njihov šou uživo, makar jednom.

Ben Rotlisberger povredio se već u drugom kolu (mada je tegobe osećao i ranije), vrlo brzo je stigla potvrda da će propustiti ostatak sezone, a kako mu je punih 37, to je već počelo da se spekuliše da se možda neće ni vratiti.

Stilersi su i s njim i bez njega, posebno posle javnog sukoba i glasnog odlaska njegove omiljene tačke na radaru Antonija Brauna (i to baš u Boston, rđa!), od favorita za makar plej-of došli do tačke u kojoj se čini da je sezona već završena.

Njegov projektovani naslednik Mejson Rudolf jeste protiv Sijetla bacao dobro, mada nimalo spektakularno, i pitanje je da li će već u ovom kolu u San Francisku imati dovoljno lufta ili će se odbrana spremiti za njega.

Nisam bio nikakav “fanboy” niti razvio slepe mrlje za ono što je (bio) Rotlisberger. Vrlo brzo će početi da me nervira njegovo bogorađenje, njegovo “Playing for Jesus”; i naravno da će se u jednom trenutku ispostaviti se da njegov privatni život nije baš u skladu sa hrišćanskim propovedanjem kojem je onoliko sklon.

Ben je bio kontroverzna figura i verovatno bi me, da ga nisam zagotivio, baš nervirao, sve sa radio-emisijom u kojoj je sebi davao za pravo da otvoreno kritikuje saigrače. Doduše, bio je dovoljno veliki lider da nikada ne proziva javno one koji bi nešto pogrešili prethodnog vikenda, već je takvima davao podršku.

Stota po redu sezona NFL-a trebalo je da mu donese veći mir, posebno nakon što je u pauzi potpisao novi ugovor, na još tri godine. Novinari su pisali kako je Ben napokon postao dosadan, što je uvek i želeo, a ispostavilo se da je, iz potpuno drugih razloga, označila kraj jedne ere.

Sad, što su taj kraj i ta era lično pogodile i nekog tamo u Srbiji... To bi Rotlisberger verovatno nazvao “Božjim planom”.

O Svevišnjem je govorio i u prvoj poruci navijačima (i rivalima!) nakon saznanja o operaciji, bilo je tu fraza koje lepo zvuče i ništa ne znače, o ljubavi, podršci i tome koliko su mu važni “organizacija” i fanovi.

Sve to nije moglo da sakrije tvrde i okrutne činjenice.

U martu, Ben će napuniti 38 godina (stariji je čak i od mene, bokte!); ne samo da je teško propustiti celu sezonu, nego treba proći kroz ceo proces rehabilitacije uz znanje da vaši ispisnici uglavnom uživaju plodove svoga rada u penziji. Rotlisberger nije navikao da bude posmatrač, a sigurno ne nemi posmatrač – najviše utakmica propustio je 2015, pet, ostalih sezona uglavnom je bio standardan – a dosta će zavisiti od toga kako će se snaći Mejson Rudolf.

Doskora rezervni kvoterbek, bez ijednog minuta pre ovog drugog kola na Hajnc Fildu, nalazi se u tamnom vilajetu: ukoliko uspe da spasi sezonu i povede “organizaciju” (ugh!) ka plej-ofu, da li će Stilersi, na čelu sa kritikovanim trenerom Majkom Tomlinom – u nedostatku boljeg poređenja, on je nešto poput Arsena Vengera poslednjih sezona u Arsenalu; možda je vreme za promenu čitavog sistema, samo što to niko ne govori javno – imati dovoljno hrabrosti da mu naredne sezone, u slučaju Benovog povratka, ostave mesto u startnoj postavi?

Takve je hrabrosti bilo kada je Rotlisberger uskočio, pred očima nas što nismo mnogo znali o ovom sportu, umesto Tomija Medoksa.

Ili će Mejsona, ako mu ne bude išlo, Stilersi pustiti da “tankuje” i tako omogućiti sebi bolju poziciju na draftu koji bi mogao da im donese nekog novog Rotlisbergera...

Pa, možda bi tako bilo i najbolje, mada legende obično ne odlaze baš ovako, u sred četvrtine, držeći se za ruku koja boli.

Nema veze, ako pogledamo široki plan; nema veze ni ako pogledamo onaj najuži, sebični.

Ben je, uz sve pluseve i minuseve, uz dileme da li se može nazvati jednim od najvećih kvoterbekova u istoriji ili je ipak u drugom ešalonu, eto, a da to i ne zna, uradio nešto veliko: naterao je nekog ko je već bio previše mator i umoran za nove sportove i nove heroje da i deceniju i po kasnije čita vesti iz tamo nekog Pitsburga i da prevrće očima na tamo neke Patriote i onog Toma Brejdija.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters